Zla­ti­bo­rac Mi­la­din Bon­džu­lić je na Šlji­vo­vač­kom saj­mu do­ma­će ra­ki­je do sa­da osvo­jio jed­nu ve­li­ku zlat­nu i če­ti­ri zlat­ne me­da­lje. Nje­go­va ra­ki­ja od autoh­to­nih sor­ti šlji­va ma­džar­ke i ja­kljan­ke, ko­je ga­ji na po­vr­ši­ni od bli­zu dva hek­ta­ra u svom rod­nom se­lu Šlji­vo­vi­ca, po­seb­no je tra­že­na u Cr­noj Go­ri i Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Du­gi niz go­di­na Mi­la­din se ba­vi i ka­le­mar­stvom, pa gdje god na­đe di­vlju voć­ku, on ih oka­le­mi, uz de­vi­zu „ubra­će ih ne­ki pro­la­znik“. Mi­la­din je, me­đu­tim, za 57 go­di­na, ko­li­ko je, ka­ko is­ti­če, „s lju­ba­vlju ra­dio po­sao za­na­tli­je li­ma­ra“, ugra­dio li­me­nih olu­ka od Uži­ca pa sve do Ja­dran­skog mo­ra a mo­žda i da­lje, ka­ko ka­že – do Ba­ri­ja. Isto­vre­me­no je ugra­dio bar sto­ti­nu to­na li­ma.
– Pa, na jed­noj ku­ći sta­vi­mo naj­ma­nje 30 me­ta­ra olu­ka, a ura­dio sam de­se­ti­ne i de­se­ti­ne hi­lja­da ku­ća i dru­gih obje­ka­ta. Od pr­vog rad­nog da­na pa sve do da­nas stal­no sam imao po­sla. Po­krio sam broj­ne ha­le, ško­le, cr­kve i ma­na­sti­re, stam­be­ne i voj­ne zgra­de i dru­ge objek­te. Je­ste da sam mo­rao da se pen­tram po vi­so­kim gra­đe­vi­na­ma, ali se ra­di­lo svoj­ski. Mo­že li da­nas da se shva­ti da nas še­to­ri­ca rad­ni­ka, dok sam bio u „Elek­tro­mon­ta­ži“, u Vre­o­ci­ma, za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti mon­ti­ra­mo cio stub od da­le­ko­vo­da. Ta­kav po­sao su u sta­nju da ura­de sa­mo mak­si­mal­no od­go­vor­ni i pa­žlji­vi. Mo­ja de­vi­za je uvi­jek bi­la: kad ne­što ra­diš, ra­di s vo­ljom i lju­ba­vlju, i ne­će bi­ti pro­ble­ma – pri­ča Mi­la­din dok sje­di­mo u dvo­ri­štu nje­go­ve ku­će okru­že­ne mla­dim voć­ka­ma u se­lu Šlji­vo­vi­ca.
Za­ni­mlji­vo je ka­ko su Mi­la­din i nje­gov sta­ri­ji brat Ob­ra­din za­vr­ši­li za­na­te i obo­ji­ca, pri­je po­la vi­je­ka, otvo­ri­li pri­vat­ne rad­nje. Ni­su mo­gli da se upi­šu na za­nat u dr­žav­nu ško­lu jer su, ka­ko su ta­da na­la­ga­la pra­vi­la, bi­li bo­lje si­tu­i­ra­ni od osta­le se­o­ske dje­ce ko­ja su zbog to­ga ima­la pred­nost pri upi­su. Uza­lud su pod­no­si­li za­htje­ve i u Uži­cu, na jed­noj, i u Pri­bo­ju, na dru­goj stra­ni. Mi­la­din se od­lu­čio da pri­vat­no sti­če sred­njo­škol­sko zna­nje, i to u ra­di­o­ni­ci ču­ve­nog maj­sto­ra Ra­da Ko­ru­ge na Zla­ti­bo­ru. Sva­ko ju­tro išao je pje­ši­ce, osam ki­lo­me­ta­ra iz Šlji­vo­vi­ce na Će­ten iz­nad Ča­je­ti­ne. Do­bro je upam­tio i jed­nog šo­fe­ra ko­ji bi, po­ne­kad, za­u­sta­vio svoj pe­kar­ski kom­bi i vik­nuo mu: „Upa­daj“. Na pla­ća­nje ni­je ni po­mi­šljao, jer kao đak ni­ka­da ni­je imao ni pa­re u dže­pu.
– Kod Ra­da Ko­ru­ge sam sve te go­di­ne ra­dio sa­mo špo­re­te sa rer­nom. Sve do 1965. go­di­ne kod nje­ga su se špo­re­ti sa rer­nom, kom­plet­ni i ve­o­ma tra­že­ni, ra­di­li u dvi­je smje­ne. Sva­ko je ta­da že­lio da ima špo­ret Ra­da Ko­ru­ge. Mno­go to­ga sam na­u­čio kod nje­ga, tu smo po­če­li da ra­di­mo i olu­ke, sve ruč­no, bez ika­kve ma­ši­ne. Oda­tle odem tri go­di­ne u pri­je­polj­sku „Elek­tro­mon­ta­žu“, dr­žav­nu fir­mu, i po­sta­nem šef li­mar­skog odje­lje­nja. Ra­di­lo se po nor­mi, i uvi­jek sam, u to vri­je­me, imao ve­ću pla­tu od di­rek­to­ra. U Pri­je­po­lju – pri­sje­ća se Mi­la­din Bon­džu­lić – ri­je­šim da otvo­rim sop­stve­nu, pri­vat­nu li­mar­sku fir­mu. Ali, ja VKV bra­var mo­ram pr­vo da po­lo­žim za li­ma­ra, pa da zva­nič­no ra­dim taj po­sao!
U voj­sci, u auto-je­di­ni­ci, Mi­la­din je po­stao vo­zač svih voj­nih vo­zi­la, ali se po za­vr­šet­ku voj­nog ro­ka ipak vra­tio pr­vo u Pri­je­po­lje, gdje je svio po­ro­dič­no gni­je­zdo, pa u Ča­je­ti­nu, gdje je 1972. otvo­rio fir­mu ko­ja i da­nas uspje­šno po­slu­je. U me­đu­vre­me­nu za­nat­ske li­mar­ske ra­do­ve je pre­u­zeo sin Zo­ran, ma­šin­ski teh­ni­čar po stru­ci, vri­je­dan i uspje­šan čo­vjek ko­ji je od oca „po­ku­pio“ sve vr­li­ne. Kćer­ka Ol­ga, uda­ta Đa­jić, da­nas je ci­je­nje­ni lje­kar sup­spe­ci­ja­li­sta u užič­koj Op­štoj bol­ni­ci. Mi­la­din je, sa 42 i po go­di­ne sta­ža, oti­šao u za­slu­že­nu pen­zi­ju, pa sa­da on i su­pru­ga Zo­ra ima­ju vre­me­na da du­že bo­ra­ve u rod­noj Šlji­vo­vi­ci. Na­rav­no, u sva­ko do­ba je spre­man da po­mog­ne si­nu, ako je u pi­ta­nju i va­žan i hi­tan po­sao ko­ji on od­lič­no po­zna­je. Ali, u me­đu­vre­me­nu je Mi­la­di­na „za­u­zda­la“ i dru­ga lju­bav:
Po­stao je i vr­stan ka­le­mar i po­zna­ti pro­iz­vo­đač naj­kva­li­tet­ni­je do­ma­će ra­ki­je. Baš ka­da smo na­u­mi­li da pra­vi­mo pri­ču o ovom ti­hom i do­bro­ćud­nom čo­vje­ku iz jed­ne od naj­po­zna­ti­jih i naj­po­što­va­ni­jih šlji­vo­vač­kih fa­mi­li­ja, za­te­kli smo kod nje­ga stal­ne kup­ce iz Cr­ne Go­re. Bi­la je to i pri­li­ka da nam Mi­la­din „oda taj­nu“ – ka­ko on pra­vi ta­ko do­bru „šlji­vo­vač­ku pre­pe­če­ni­cu“.
– Pr­vo, gdje god sam na­šao di­vlje sor­te voć­ki ko­je su se adap­ti­ra­le na šlji­vo­vač­ku ze­mlju i pod­ne­blje, ja sam ih oka­le­mio. Adap­ti­ra­na voć­ka mno­go bo­lje ra­ste, i mno­go bo­lje uspi­je­va ne­go ona ko­ja se ku­pi u ra­sad­ni­ku. Ka­le­mim obič­no ma­džar­ku i ja­kljan­ku ko­je do­bro pod­no­se ovaj te­ren i kli­mu. Re­ci­mo, sa ka­za­nom od 80 li­ta­ra mo­ja ja­kljan­ka da­je 30 li­ta­ra me­ke ra­ki­je od 12 gra­di, dok lju­di ko­ji ga­je ča­čan­sku rod­nu, ko­ju su, uz to, pr­ska­li 14 pu­ta, do­bi­ja­ju 15 do 20 li­ta­ra. Za­to i oni sa­da pre­la­ze na ja­kljan­ku ko­ja je u Šlji­vo­vi­ci autoh­to­na voć­ka. Bez di­na­ra na­kna­de dao sam i zna­nim i ne­zna­nim na sto­ti­ne sad­ni­ca ja­kljan­ke i ma­džar­ke, čak i u Iva­nji­cu, Ari­lje, i mno­ga dru­ga vo­ćar­ska mje­sta. U mom za­sa­du, u ko­me ni­ka­da ni­je sta­vlja­no vje­štač­ko đu­bri­vo ni­ti su voć­ke pr­ska­ne, od šlji­va ga­jim sa­mo ma­džar­ku i ja­kljan­ku. I od njih pro­iz­vo­dim ra­ki­ju. Ali, ja tre­sem i ku­pim šlji­vu ka­da je pu­na, ka­da poč­ne da ka­plje, ni­ka­ko dok je ze­le­na. I još ne­što, dra­go mi je ka­da lju­di ho­će da se ba­ve ti­me. Da to una­pri­je­de. Za­to ni­ko­me ni­šta ni­sam na­pla­tio.
Ove go­di­ne šlji­va u Šlji­vo­vi­ci ni­je ro­di­la, ali su Mi­la­di­no­va bu­rad pu­na. Na­ja­vlju­je Mi­la­din da na­mje­ra­va da pra­vi i kle­ko­va­ču, i da će i ona bi­ti vr­hun­skog kva­li­te­ta. Do­ći­će mu, ka­že, struč­njak ko­ji će ob­ja­sni­ti ka­ko da pro­iz­vo­di kva­li­tet­nu kle­ko­va­ču od nje­go­vih autoh­to­nih šlji­va. Na­ru­čio je i no­vu dr­ve­nu bu­rad, jer vje­ru­je Mi­la­din da će, i po­red vi­še­go­di­šnje su­še, bi­ti još do­sta rod­nih go­di­na. On ovog lje­ta ne sje­di mi­ran. Sva­kog vi­ken­da do­la­zi iz Uži­ca, obi­đe svoj voć­njak i za­li­je sva­ko sta­blo. Bez ob­zi­ra što ni­su ro­di­la. Dok smo raz­go­va­ra­li, is­pri­čao je Mi­la­din ka­ko ga je­dan put, ta­ko­đe pen­zi­o­ner, po­zna­ti zla­ti­bor­ski sto­ma­to­log Pe­tar Ši­šo­vić upi­tao da li je bi­lje­žio ko­li­ko je li­ma i olu­ka ugra­dio u pro­te­klih sko­ro šest de­ce­ni­ja. I ko­li­ko je voć­ki oka­le­mio i ra­ki­je pro­iz­veo: „Ne znam, ni­sam bi­lje­žio”, od­go­vo­rio mu je uz opa­sku – „a si­gur­no ni ti ne znaš ko­li­ko si zu­ba iz­va­dio u pro­te­klih sko­ro šest de­ce­ni­ja“.
Ni­je pro­pu­stio „li­je­pu pri­li­ku“ da i me­ne upi­ta: „Imaš li na tvom ima­nju u Šlji­vo­vi­ci di­vljih voć­ki, da ih oka­le­mim“. Po­gle­da­ću, od­go­vo­rio sam.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić